Hiljadu imena za RADOST

odlomak iz knjige „Hiljadu imena za radost“

Šta je smrt? Kako možete da umrete? Ko kaže da ste ikad bili ro­đeni? Postoji samo život nepreispitane misli. Postoji samo um, ako i on. Nakon što ste pomislili „umreću”, kuda je otišla ta misao? Zar nije neka druga misao vaš jedini dokaz da je ona istinita? Ko biste bili bez svoje priče?

woman in purple sweater covering her face
Photo by Designecologist on Pexels.com

Tako svet počinje. „Ja”. „Ja sam”. „Ja sam žena”. „Ja sam žena koja ustaje da opere zube i kreće na posao”. I tako dalje, dok svet ne postane sve zgusnutiji i zgusnutiji. „Ja sam” – preispitajte to. Tu je mesto gde se svet završava, sve dok se ono što je preostalo ne vrati da istražite narednu misao. Da li postojite nakon smrti? Ako preispitate svoj um dovoljno duboko, uvidećete da ste vi izvan života i smrti.

Preispitan um slobodan je da beskrajno luta zato što više ništa ne traži. On razume da nikad ne može umreti pošto nikad nije ni rođen. On je beskrajan, jer nema nijednu želju za sebe. Ne zadržava ništa. Bezuslovan je, neprekinut, neustrašiv, neumoran i nesputan. Mora da daje. To je njegova priroda. A pošto su sva bića njegovo drago sopstvo koje mu se reflektuje nazad, on uvek prima, dajući sebe natrag sebi.

Zaglavljen um je jedina smrt – smrt mučenjem. Nepreispitan um, koji veruje u ono što misli, živi u ćorsokacima – frustriran, be­znadežan, neprestano pokušavajući da nađe izlaz, samo da bi opet završio u ćorsokaku. I svaki put kada reši neki problem, iskrsne novi. Nepreispitan um mora da živi na takav način. On je zapetljan u stare priče poput dinosaurusa koji prežvakava poznatu staru travu.

Kada sam se probudila za stvarnost 1986, primetila sam kako se u meni pojavljuju priče koje su oduvek mučile čovečanstvo. Bila sam potpuno posvećena tome da razrešim svaku priču koja je ikad ispričana. Ja sam bila um sveta, i svaki put kada je jedna od ovih priča bila raskrinkana i pokazano ono što stvarno jeste, bila je razrešena u meni, a time i za ceo svet, jer postoji samo jedan mislilac.

Učitelj uvek ostaje pozadi, u poziciji studenta; ona uvek gleda, primećuje, doživljava, spoznaje, zadubljena u stvarnost, u način kako se ona odvija. Ona tako ostaje korak ispred svakog problema. Ništa nije protraćeno, ništa ne ostane neupijeno. Ona ne propušta ništa.

Ona nije vezana za stvari jer kada se one pojave, to je ono što želi, i kada odu, to je ono što želi. Sve joj to odgovara. Zaljubljena je u sve to dok dolazi i odlazi. U jedinstvu je sa svim. Grana se povija na vetru i, dok je gleda, vidi da to nije istina, i u nedostatku pode­ljenosti, ona postaje ta grana na vetru. Čuje zvuk kamiona za smeće i postane taj zvuk, te zatitra od zahvalnosti što je ona to. Koje je to sopstvo koje treba napustiti? Svet počinje s njom i s njom završava, upravo sada.

Vrhovno dobro je poput vode,
ono hrani sve stvari bez truda.
Zadovoljno je da bude na niskim
mestima koje ljudi preziru.

Jasan um, to vrhovno dobro, jeste poput vode. Transparentan je, sija, teče svuda bez prepreka. Prekrasno je i duboko to što hrani sve stvari iznutra bez truda.

Jasan um po prirodi je smeran. Voli niska mesta. Više voli da bude u publici nego na sceni (premda, kada ga ljudi postave u cen­tar pažnje, voli i to takođe).

Živi prostrt pred svetom, jer on jeste taj svet. U svojoj zahvalnosti za lepotu svega što jeste, klanja se pred nogama učitelja koje nazivamo kamenom, grmom, prosjakom, mravom, travom. Otkriva da je ptica koja leti iako ne zna da leti.

Kada je um jasan, život postane vrlo jednostavan. Pojavi mi se mi­sao da ustanem i operem sudove. Primetim osećaj dubokog ushiće­nja dok telo ustaje s tom mišlju. Kako se nevino kreće ka kuhinji, ka sudoperi. Otvorim slavinu, osetim vodu na rukama, stavim malo de­terdženta za sudove na sunđer. Čudesno.

Ništa od toga još se ne tiče pranja sudova dok ne uzmem jedan sud i vidim kako se menja – od zaprljanog ili lepljivog postaje mokar, zapenjen, uglancan i suv da bi mogao opet da služi. Sve se menja. Nikad ne znam šta će nešto postati. Kada ne verujem u svoje misli o budućnosti, nema šanse da znam šta sam ja, šta je tanjir, šta je sapun ili voda, taj penušavi i svetlucavi svet.

 

Jasan um voli muziku koju stvara dok se kreće od stolice ka su­doperi; on primećuje da čak iako su ti ostaci misli neizrecivo lepi, ipak oni nisu istiniti. To je muzika, zvuk koji je zauvek bez značenja dok se čini da se život dešava. Ko bi vodio rat protiv tog zvuka? Kakva ludost bi se mogla suprotstaviti takvoj jednostavnosti? Po­slednji sud: telo ustaje i kreće ka sudoperi, sapun, voda, sjaj. To je prelepa priča. To je sve što postoji od života. To je jedini život.

Srećna sam da budem ova žena koja ima šezdeset i tri godine. Volim svoju težinu od 72 kilograma, volim što nisam pametnija nego što jesam, volim svoju naboranu i opuštenu kožu, volim i ta jutra kada sam gotovo slepa i postoji samo magloviti svet dok jed­va razaznajem kuda idem.

Volim kako su se moje ruke namestile i kako se telo nakrivilo, volim kako se disanje odvija za mene. Volim ono što vidim gledajući sada kroz prozor, jedna jasna slika: drveće, nebo, travnjak, dimnjak, bugenvilije, znak – KUĆA NA PRODAJU, živica, kanal, patke, ne mogu da razdvojim jedno od drugog.

Dok hodam uz stepenice, volim da moji koraci nisu ni prebrzi, ni pres­pori, ni previše razmaknuti, volim mudrost svojih stopala dok gaze po podu u savršenoj razmeri, baš pravim ritmom. Kako je čudesno njihovo kretanje! Moja ruka posegne za ogradom stepenica, tu je podrška, bez misli ili razloga. I opet koraci, ruka se pomeri, glava pogleda ispred: duga na mom zidu. Ništa ne može biti bolje od ovog trenutka.

Zašto bih bila vi ili neko drugi kada svi možemo da se popnemo uz stepenice, svi možemo stajati i kretati se na sebi svojstven način? Niko nema manje ili više prilike da bude ono što jeste, da voli i da bude zadovoljan sobom. Zašto bih se poredila ili takmičila? Pore­đenje je tek verovanje u priču koju prošlost zamišlja o budućnosti. Mnogo je jednostavnije biti ono ko sam. (Kao i da bih mogla biti išta drugo.)

Uradite svoj posao i onda se odmaknite
To je jedini put do spokoja.

Postoji prirodna ravnoteža u svetu. Ako odete predaleko u jednu krajnost, život vas nežno vrati ka centru. Ono što se uzvisi, mora da se spusti, i ono što se nisko spusti, mora da se uzvisi. Gore i dole različiti su aspekti iste stvari.
 
Baš kao i unutra i spolja. Većina ljudi misli da je svet izvan njih. Oni žive život naopačke, trčeći za sigurnošću i odobravanjem, kao da će ih više novca ili pohvala usrećiti jednom za svagda. Ali ništa izvan nas ne može nam dati ono što stvarno tražimo.

Ja uradim svoj posao i čak nema potrebe da se odmaknem od njega, zato što mi nikad nije ni pripadao. Ništa mi ne pripada. Sve dolazi i odlazi. Spokoj podrazumeva otvorena vrata.­­

 

188e3-file

 

Autor: Bajron Kejti;  odlomak iz knjige „Hiljadu imena za radost“

Izdavač:  HARMONIJA knjige

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

Create a website or blog at WordPress.com

Gore ↑

Create your website at WordPress.com
Get started
%d bloggers like this: